ИЗАЗОВИ НАШЕГ ВРЕМЕНА
Егзодус српског народа из села Дабар 10. октобра 1995. године
Драго Марјановић, у Приједору, 05.08.1998.
Гдје су данас – Дабрани?
Рођен сам на овој груди дабарске земље прије 74 године, ту сам искорачио прве кораке и провео дјетињство, ту сам растао, да бих пуних седам деценија био ту, на родној груди своје земље, на Ћосића главици, испод Рујна, са које бих повремено одлазио и повраћао се, градећи и радећи, све до оног кобног - ЦРНОГ- уторка, 10. октобра 1995. године...
Тога уторка наш Дабар и његови становници доживјели су један од највећих егзодуса и трагедија, убиљежених у историју српског народа... Сви покретни Дабрани су тога дана, изузев неколико непокретних појединаца, напустили свој Дабар, родну груду земље и своја вјековна огњишта на којима су ватре горјеле више стољећа... Овај егзодус Дабранима се догодио изненада, под пријетњом више силе да се склањају живе главе...
Виша сила су биле муслиманске војне јединице – „аскери“ Петог корпуса, предвођене генералом Дудаковићем, које су наступале преко нашег легендарног Грмеча, Градине, Косе, Мрежнице и осталих превоја источног дијела Подгрмеча...
Становници Дабра су у тој великој невољи имали, само два излаза: Први - правац кретања на исток, цестом која води за Сански Мост, други - пут који води преко Умаца из Грдановаца, ка Каменграду и Хусимовцима, сврставајући се у колону осталих избјеглица подгрмечких села и грађана Санског Моста, бјежећи сви скупа, главом без обзира, низводно ријеком Сане, према Приједору, Бањој Луци, Прњавору, Дервенти и даље, преко ријеке Саве, у Србију, Банат и Војводину, па и даље, широм цијелог свијета...
Дабар је тога дана остао пуст, без својих вјековних становника, изузев што је по њему остала - сва жива стока, препуштена сама себи, на милост и немилост, лутајући жедна и гладна, чекајући нове власнике, а то су били муслимански „аскери“, који су сву стоку наредних дана покупили и присвојили, као ратни плијен, боље речено, као пљачку.
Од 515 домаћинстава у Дабру је остао велики сточни фонд. Посебно треба истаћи да је била јесен и да је свако дабарско домаћинство имало ухрањено по једну или више свиња, што је за нас Србе био обичај. Пошто су биле угојене и дебеле, те их је било тешко транспортовати, стога су у највећем броју остале у свињцима (оборима), препуштене на милост и немилост саме себи, чекајући нове власнике, а то су били муслимани, који свиње мрзе највише од све стоке.
По причању Срба затечених и заробљених у Санском Мосту, муслимани се, без обзира на то што не једу свињетину, нису либили да све опљачкане свиње транспортују у сабирни центар Санског Моста и трампе са Хрватима за браветину и говедину, килограм за килограм (1:1). Тако је сточни фонд Дабра, као и цијелог Подгрмеча и осталих српских села, завршио у босанском лонцу.
Средином октобра 1995. године, Дабар је, као и остала сусједна подгрмечка српска села, био у пламену. Горјело је све што је горјети могло. Над Дабром и осталим селима Подгрмеча могли су се голим оком видјети црни облаци дима и са удаљености од преко 50 километара ваздушне линије. Ове призоре су свакодневно гледали становници поткозарских села и са Козаре. Свакако, ватре су потпаљене вандалском муслиманском руком, српског вјековног непријатеља.
Тако то бива гдје владају вандализам и виша сила, мимо свих закона и норми људског понашања, гдје је морал пао испод нуле. Србима се и овог пута, без најаве, што је на неки начин и „нормално“, враћало зло за добро. на да све прљав, да било са које стране он долазио...
Овдје се н