english            руски            грчки
Istorija.
Сана и околина под турском влашћу

Турским освајањем ових крајева нестаје са позорнице град Мрен, који је до доласка Турака био средиште средњовјековне жупе Мрен.

Турци су заузели Каменград те је он постао средиште истоимене нахије. Каменград је имао тврђаву са војном посадом којом је заповједао диздар. Око 1491. године Турци су окупирали, освојили ове крајеве. Све до половине 18. вијека сва збивања су била у и око Каменграда. Касније је капетанија, а самим тим и власт, прешла у Стари Мајдан. Ови крајеви су били под турском влашћу до 1878. године.

Владајућу класу у Босни сачињавали су домаћи феудалци, исламске вјероисповијести (исламизирани домородци). Неисламско становништво су у то вријеме били грађани другог реда, хришћанска раја, који су били изложени страховитој пљачки, терору и прогањању. Здрава и напредна дјеца хришћана - превасходно православне вјероисповијести су била силом отимана од родитеља и одвођена у Турску. Добијали су нову вјеру - ислам, а исте је турска власт школовала за војнике – јањичари.

Бег (спахија) је био господар земље, зграда и људи – кметова. Главни задатак турске администрације је био да за државу (Отоманско царство) скупи што већи порез. Истовремено су и спахије настојале да узму што већи дио и за себе, што је доводило до великих намета и сиромашило већ осиромашено хришћанско православно становништво. Хришћани су морали плаћати харач (главарина – убирао се порез од мушкараца – немуслимана). Он је почетком 19. вијека износио по глави мушкој од 5 до 5,5 цванцика и то за сваку мушку главу од 7 година па до смрти. Хришћанска Раја је поред овог плаћала и друге порезе, а имала је обавезу да ради и код бега на његовој земљи, што се звало беглучење. И жене Срба и Хрвата ишле су у спахијске куће и радиле по недјељу дана бесплатно.

Тзв. „Саферском наредбом“ из 1859. године све зграде и земља је припала спахијама, а са њима је сељак правио уговор о посједовању земље. За то је био дужан плаћати земљопосједнику 1/3 прихода, а држави 1/10 прихода. Постојали су поред ових и други порези: међу коњима, војница, порез на стабла шљиве, „жвакарина“ и сл.

Приликом купљења пореза од сељака се узимало и више него што је требало. Свако убирање пореза представљало је страшан терор над хришћанским становништвом, рајом. Сви они који су долазили у сукоб са бегом или влашћу, одметали су се у хајдуке.

Окрутност турске власти бивала је све већа, па су се многи Срби и неки мјештани Муслимани побунили против спахија, већ крајем 1857. године и почетком 1858. године. Број устаника у Босанској крајини је убрзо порастао на 4 000 бораца. На њиховом челу су били хајдуци и сељачке вође: Петар Пеција Петровић, неки Крстић, Петар Гарача, Ристо Јејић и Симо Тошић, који су са одредима водили борбе око Крупе, Новог, Приједора, Костајнице и Старог Мајдана.

Борбе су се прошириле и на подручје Липника, те један аустријски агент из Бања Луке, јавља аустрисјком конзулу Реслеру у Сарајеву, да је дошло до сукоба и да је погинуло око 150 бораца Срба, а ништа мање и муслимана и да је порушен један грчки Манастир и у њему спаљени људи (спаљен је Липнички манастир и у њему православци, који послије никад није обновљен).

Стојан Продановић (20.5.1833. до 27.3.1894.године), рођен у Кљевцима, био је тада веома угледна личност и мајдански пуномоћник („уговорни посланик“) српског становништва у заступању у Бихаћком санџаку. На овим просторима отворена је и прва српске основна школа, у којој је учитељ био Стојан Продановић. Зграду за школу у насељу Језеро је поклонио Сањанин Гавро Вучковић. Половином 19. вијека Стојан Продановић је израстао за вођу српског народа у својој нахији и санџаку, а Гавро Вучковић је израстао за вођу српског народа за цијелу Босну и Херцеговину.

Године 1867. Срби из Старог Мајдана су почели насељавати у Сански Мост, али не у насеље на лијевој обали ријеке, већ на пусту, ненасељену и мочварну десну обалу ријеке Сане, насупрот старој трвђави, на ушћу ријеке Здене и варошици око ње. Многи досељеници су се почели бавити занатством и трговином, те тиме утицали значајно на ширење и развој града. Ширењем града створени су услови да се и административна управа из Старог Мајдана премјести у Сански Мост, што је обављено непосредно послије аустругарске окупације 1878. године. Од тада је Сански Мост опет центар овог краја и има улогу какву је имао до доласка турске власти.

Срби који су се бавили трговином у то вријеме били су: Лазо Живковић, Дионисије Маринковић, Јово Кокановић, Зорић, Пупић, Мисић, те занатством: Стефановићи-пекарством (екмешчије), Станивуковићи – кројачи (терзије), Вајагићи, Вуковићи, Поповићи, Петровићи, Мајкићи, Рајчевићи (Ратковићи) и још неки.

Сански крај за вријеме Босанско-Херцеговачког устанка 1875/78. године

Турска власт у својим наметима, порезима није имала никакву мјеру, у селу Двориште су нпр. повећали десетину са 80 дуката на 300 дуката, а у сусједном селу Читлук тражили 620 дуката, колико није вриједила цијела љетина села. Предходна зима, која је била тешка и дуга, утицала је на помор стоке од глади. Хришћанској раји, која није могла да плати десетину, турци су отимали, плијенили стоку и исту продавали трговцима будзашто, само да измире обавезе према себи.

Због неизмиреног дуга из 1874. године, један број хришћанских породица се склонио на просторе данашње Хрватске. Закуп десетине је био главни покретач народа на устанак у цијелом сјеверобосанском простору. Испод пепела тих жалби на закуп десетине лежали су шири социјални захтјеви за слободним власништвом земље. Виши историјски смисао устанка састоји се у томе што је борба за слободну земљу значила борбу за националну државу. Босанско-херцеговачки устанак је избио у Херцеговини почетком јула 1875. године „Невесињском пушком“, а бихаћки и бањалучки санџак је захватио 15. августа исте године, нападом сељака из Дворишта, Читлука, Петриње, Бачвана, Подбрђана и Тавиње, села између Костајнице и Дубице.

Голуб Бабић је предводио устанике и 15. септембра је напао турску караулу у Тишковцу. На припреми устанка су радили: Васо Пелагић, Коста Угринић, Манојло Хорваћанин, Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и др. Поред Срба, у устанку су учествовали на неким мјестима и поједине јединице Хрвата (у околини Ливна дјеловала је Пролошко-ливањска чета са фра Боне Дрежњаком на челу.

У устанку, Српске вође су рачунале и на подршку једног дијела бегова, који су били умјерени и наклоњени устанку, али је та подршка изостала у очекиваној мјери. Због избијања устанка и страха од раје, бегови су престали са наплаћивањем пореза, десетине и трећине. Средином марта 1876. године појавили су се устанци у Грмеч - планини. Мајкићјапрани су избјегли у Грмеч и логоровали на мјесту које се и данас зове Збјег (више Лукића), Јелашиновчани су имали збјег у шуми изнад села, повише Мрђиних кућа, а Дабрани недалеко од њих изнад мјеста званог Пољанци. Збјегови су били и у Црноводи, а вјероватно и на многим другим мјестима.

Прва значајна борба на Грмечу, измећу устаника и турских јединица била је на Радановом пољу, гдје је било доста мртвих и рањених са обе стране. Устаничке јединице сачињавале су чете Ристе Дукића, попа Ђоке Карана, Јове Гака и Триве Амелице. Турским јединицама командовао је Вејсил – бег. Дана 22.јуна 1876. године око 300 бораца под командом Симе Давидовића из Баније долази на Грмеч. Устаници су у наставку борби заузели и спалили око 18 села: Модру, Ћиркиће, Горњи и Доњи Каменград, Хусимовце, Вршуше, Хотирај, Горицу исл. Преко 200 устаника са подручја подгрмечких села је учествовало у устанку. Постојала је и Дабарско-Еминовачка чета у којој су Дабрани имали свој вод а Еминовчан свој (сваки вод је имао три десетине). Руководиоца Дабарског вода били су Јово Миливојша, звани Зовика и неки Пашајлија, којем су име заборавили.

Устаници су у завршним борбама, током 1878. године доживјели војнички пораз, узрокован споразумом између Аустроугарске и Турске, те су Аустроугари пустили преко своје територије Турску војску, која је зашла иза леђа устаника и у изненадном нападу истима нанијела значајније губитке у предјелу Црних Потока. Након ових дешавања, дошло је до мањих, спорадичних борби између појединих устаника и башибозука у времену од јула до октобра 1878. године.