english            руски            грчки
Istorija.
Сански крај у Краљевини Југославији 1918 – 1941. године

За све вријеме постојања Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 01. децембра 1918. године), односно Краљевине Југославије (постојала од 06. 01. 1929. године), Сански Мост је био сједиште среза. Једно вријеме је био у саставу Бихаћке окружне области, а од 1929. до 1941. године срез Сански Мост је у саставу врбаске бановине.

У врбаској бановини је било 20 срезова и први бан је био Светислав Милосављевић, бригадни генерал и бивши министар саобраћаја. Приликом обиласка БиХ, годину дана послије Првог свјетског рата, регент Александар, за вријеме боравка у Сарајеву, примио је и делегацију Сањана, коју је предводио Бошко Маринковић. Када су организоване бановине, оне су имале банска вијећа. Представнике срезова у банском вијећу именовао је бан. Из санског среза бански вијећници су били најприје Пајо Џакула, земљорадник из Мајкић Јапре, потом Никола Срдић, радник из Јелашиноваца и на крају Аган Бадњевић, земљорадник из Горњег Каменграда.

Институција кнеза (у српским и хрватским селима) и муктара (у муслиманским селима и градским махалама) установљена је још за турске владавине. Кнез је био представник власти. У његовом су се присуству рјешавала разна питања. Он је разрјешавао искрсле сеоске проблеме, потврђивао и оповргавао изјаве својих сељана итд. Кнезови и муктари су задржани као облик власти на селу и за вријеме Аустро-Угарске владавине и за вријеме Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије.

Према предању, о којем пише Милан Карановић, један од најпознатијих кнезова за турске владавине био је кнез Дакеља Праштало, који је управљао са 17 кнежија од Дабра до Мајкић Јапре. Живио је дуго, 1835. године имао је 100 година, и кнезовао је већ у другој половини 18. вијека. Носио је зелену доламу и чанту (кожну торбу) са дивитом и папиром. Већ сама чињеница да је био кнез у 17 кнежија (једна кнежија је могла имати и више села), гдје је требало да буде 17 кнезова, говори о њсеговом угледу и власти коју је имао, али и подршци коју је добијао од представника турске власти.

И један од унука кнеза Дакеље Праштала, Јован Праштало, чији се отац, а Дакељин син, преселио у Липник, био је кнез доста дуго, све до 1876. године и бјекства у Грмеч, гдје се укључио у борбу устаника и гдје је погинуо 16. маја 1876. године у Мајкић Збјегу. Према предању и сјећању старијих људи и Јован Сакраџија из Липника је био кнез пуних 37 година, и то негдје од још од 1903. године до 1941. године. Дмитар Вергић је био кнез преко 20 година у Трамошњи, за аустроугарске владавине и за вријеме Крањевине југославије, све до смрти 1935. године.

И у многим другим мјестима појединци су били на дужности кнеза више година. У селима која су била мјешовита, по питању становништва, Срби и Хрвати су имали кнеза, а Муслимани муктара, нпр. у Кијеву је муктар био Џафер Џафић, а Миле Ћеранић је истовремено био кнез за Србе тог села. У мањим селима није биран кнез, већ његов замјеник. Кнез и муктар није морао бити најимућнији ћовјек, али је свакако морао бити имућан. У неким селима кнез и муктар је добијао од сваке породице годишње по 10 динара. Али, уз ову скромну награду, он је за многе услуге добијао још понешто од својих сељана (нпр. Неки су годишње давали и по једног радника који је радио један дан на имању сеоског кнеза или муктара).

Економско-социјално стање је карактерисало непостојање индустријских предузећа, неријешеност аграрних односа у пољопривреди од које је живјело готово сво становништво среза, натурална производња у пољопривреди и одсуство у њој робно-новчаних односа ,као и веома примитивна и нерентабилна пољопривредна производња, која уз давање држави није успјела да омогући прехрану становништва, до наредне љетине, што је проузроковало рапидно осиромашење сељаштва, његову све већу биједу, неисхрањеност, болест и велику смртност, а кроз све то и велико задуживање и опште заостајање сељаштва.

Велики постотак неписмених, око 80% становништва, успоравало је значајнији привредни и општи развој среза. Сва привредна активност у срезу одвијала се кроз пољопривреду, трговину и занатство, и кроз сјечу и извоз дрвета из Грмеча и других околних планина. Мале пилане биле су у Лушци Паланци и Будимлић Јапри. Сјеча дрвета и извоз дрвних сортимената били су годинама након Првог свјетског рата, али и касније, значајан извор девизних прихода за нову државу, али и за капиталисте, власнике тих предузећа (на овом подручју умјесто Штајнбајса ново предузеће је Шипад).

Аграрна реформа проведена је у периоду од 1918. до 1921. године. Да би пришла спровођењу аграрне реформе, Влада Краљевине СХС је 25. фебруара 1919. године усвојила „Предходне одредбе за припрему аграрне реформе“. Прва три члана ове одредбе гласе:

1. Кметовски (чивчијски) однос у БиХ, затим у новим крајевима Србије и Црне Горе разрешују се, а ново се стварање кметовског (чивчијског ) односа забрањује

2. Досадашњи кметови (чивчије) проглашују се слободним власницима досадашњих кметовских земаља

3. Досадашњи власници (аге) добивају за одузету земљу одштету, коју им гарантује држава. Посебним ће се законом одредити висина одштете и начин како ће се она исплатити…

Од ага и бегова формирао се покрет против аграрне реформе, који је имао подршку и од Југословенске муслиманске организације – политичке странке, која је тражила да се заштите права власника и земљопосједника. Међутим, и сељаци у циљу одбране својих интереса формирају Тежачку скупштину (скупштину тежака), која је захтијевала потпуно провођење аграрне реформе. Ова скупштина је послије прерасла у политичку странку, Савез тежака БиХ.

Задругарство се такође развијало у овом периоду. Срби и Хрвати су оснивали своје задруге и савезе, Муслимани су се придруживали или једнима или другима. Задруге су се бавиле набавком расне стоке, сјеменске робе, садница воћа а било је случајева и едукације људи за поједине послове. Развијано je и пчеларство, па је постојала и пчеларска задруга „Пчеларско набавно-продајна задруга“ у Санском Мосту. У Санском Мосту од 1914. године до 1941. године дјеловало је укупно 14 задруга и то: 10 српских набавно-продајних задруга, 1 српска кредитна задруга, 2 хрватске сељачке задруге и 1 пчеларска набавно - продајна задруга. На оснивању ових задруга и њиховом развоју радио је Чедомир Кокановић, који је тада био изабран за секретара Савеза земљорадника бихаћког округа.

Трговина, угоститељство и занатство су за 22 године постојања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, постигли највећи развој, бар што се тиче броја радњи. Године 1932/33. само трговачких радњи на подручју среза је било 243 и преко 200 угоститељских објеката (гостиона и кафана).

У овом периоду резвијала се и политичка активност, јер су постојале 22 политичке странке, које су изашле на општинске изборе 1920. године и бориле се за посланике у Уставотворну скупштину. Уз знатну политизацију становништва услиједило је првих послијератних мјесеци и брзо богаћење појединаца, трговаца и зеленаша. Нарочито је био развијен шверц. У Босанску Крајину стижу и разни грађански политичари настојећи да у њој створе своја упоришта и обезбиједе себи посланичке мандате. У бихаћком округу појављују се као кандидати за Уставотворну скупштину инжињери, професори, апотекари, муфтије, адвокати и љекари из Београда, Сарајева, Бања Луке, Тузле, Теслића, Босанске Дубице, Зворника, Новог Сада, па чак и из Крушевца, Дубровника, Пирота, Госпића, Уба, Копривнице и Неготина, укупно 26 кандидата и њихових замјеника, док су остала 44 кандидата и њихова замјеника били из бихаћког округа. Кандидатске листе странака биле су окружне, па је успјех зависио од свих гласача на округу.

Напредни раднички покрет у Санском срезу био је везан за име Симе Миљуша. Тог покрета и није значајније било све до 1935-36. године. Симо Миљуш је био члан ЦК КПЈ, који је имао 15 чланова и био је изабран у Извршни одбор од 7 чланова, а затим и у ужи одбор од 3 члана, најодговорнија функционера у КПЈ. Поред Симе присталица комунистичких идеја је био и Гојко Мајкић, такође из Лушци Паланке. Према подацима, Симо на подручју среза и није развијао неку јачу политичку активност тих година. Био је праћен од стране власти, а једно вријеме се бавио продајом дрвета (џеверави јавор и орах) ради егзистенције, те је наведене послове трговине добро развио. Милан Гвозден, син Остоје, из Санског Моста, је такође био присталица комунистичких идеја, члан комунистичке партије и припадао илегалној комунистичкој организацији у Бихаћу.

Радници у Санском Мосту су организовали своје синдикалне организације 1934. године, а прије 1-2 године почеле су припреме за организацију, из разлога сталног израбљивања радника. Радно вријеме је трајало од 8 до 20 часова, 6 дана у седмиц и а недељом се радило 2 сата (у трговини и занатству). У то вријеме постојале су двије синдикалне организације: Синдикална подружница приватних намјештеника и трговачких помоћника и Синдикална подружница занатских и других радника. Својим активностима успјели су побољшати положај радника, скратити радно вријеме, и не радити недељом.

Први штрајк шумарских радника у Грмечу одржан је 25. јануара 1937. године, због услова рада и зарада. Прихваћено је тада половина радничких захтјева, те је штрајк након преговора и прекинут. Прославу Првог маја 1937. године, обавили су шумски радници на Мијачици и тај дан нико није радио. На највишим врховима и на јеликама биле су извјешене црвене заставе, барјаци (јелкама су посјекли гране, окорали исте, тако да жандари, којих је дошао велики број нису могли заставе скинути са врхова, јер се нису могли попети на стабла). Шумарским радницима на прослави Првог маја, међународног празника рада, придружили су се и неки земљорадници из околних села.

Са подручја среза Сански Мост, три радника су се борила у шпанском грађанском рату и то: Миле Милушић, Боро Радић и Хаим-Хајно Атијас. Борили су се на страни Шпанске републике против генерала Франка и фашиста. Напредне групе радника, сељака, ђака и студената, су ових година, до избијања Другог свјетског рата развијале своју политичку активност на подручју среза.

Због страха од ненародних режима, страха од губитка независности земље од стране Њемачке и Италије и фашизирања земље сазријевала су схватања код великог дијела становништва о нужности борбе за одбрану слободе и независности. На буђење те свијести код наших народа пресудно је утицала све интензивнија легална и илегална револуционарна активност Комунистичке партије Југославије.

Нападом Њемачке на Пољску, 1. септембра 1939. године почео је Други свјетски рат. Априлским ратом 1941. године, дошло је до окупације земље од стране 50 дивизија фашистичких снага.