english            руски            грчки
Istorija.
Дабрани у рату - устанак 1875-78

У босанско-херцеговачком устанку 1875-78 године укупно је из села Дабар учествовало 30 устаника, а погинуло је њих 12.

Погинули су:

1. Брајић Стеван
2. Бранковић Божо
3. Црномарковић Раде
4. Црномарковић Илија
5. Илић Јаков
6. Илић Никола
7. Кондић Петар
8. Милинковић Гајо
9. Милинковић Зела
10. Милинковић Лука
11. Перишић Петар
12. Вокић Митар

Закуп десетине је био главни покретач народа на устанак у цијелом сјеверобосанском простору. Испод пепела тих жалби на закуп десетине лежали су шири социјални захтјеви за слободним власништвом земље. Виши историјски смисао устанка састоји се у томе што је борба за слободну земљу значила борбу за националну државу. Босанско-херцеговачки устанак је избио у Херцеговини почетком јула 1875. године „Невесињском пушком“, а бихаћки и бањалучки санџак је захватио 15. августа исте године, нападом сељака из Дворишта, Читлука, Петриње, Бачвана, Подбрђана и Тавиње, села између Костајнице и Дубице.

Голуб Бабић је предводио устанике и 15. септембра је напао турску караулу у Тишковцу. На припреми устанка су радили: Васо Пелагић, Коста Угринић, Манојло Хорваћанин, Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и др. Поред Срба, у устанку су учествовали на неким мјестима и поједине јединице Хрвата (у околини Ливна дјеловала је Пролошко-ливањска чета са фра Боне Дрежњаком на челу.

У устанку, Српске вође су рачунале и на подршку једног дијела бегова, који су били умјерени и наклоњени устанку, али је та подршка изостала у очекиваној мјери. Због избијања устанка и страха од раје, бегови су престали са наплаћивањем пореза, десетине и трећине. Средином марта 1876. године појавили су се устанци у Грмеч - планини. Мајкићјапрани су избјегли у Грмеч и логоровали на мјесту које се и данас зове Збјег (више Лукића), Јелашиновчани су имали збјег у шуми изнад села, повише Мрђиних кућа, а Дабрани недалеко од њих изнад мјеста званог Пољанци. Збјегови су били и у Црноводи, а вјероватно и на многим другим мјестима.

Прва значајна борба на Грмечу, измећу устаника и турских јединица била је на Радановом пољу, гдје је било доста мртвих и рањених са обе стране. Устаничке јединице сачињавале су чете Ристе Дукића, попа Ђоке Карана, Јове Гака и Триве Амелице. Турским јединицама командовао је Вејсил – бег. Дана 22.јуна 1876. године око 300 бораца под командом Симе Давидовића из Баније долази на Грмеч. Устаници су у наставку борби заузели и спалили око 18 села: Модру, Ћиркиће, Горњи и Доњи Каменград, Хусимовце, Вршуше, Хотирај, Горицу исл. Преко 200 устаника са подручја подгрмечких села је учествовало у устанку. Постојала је и Дабарско-Еминовачка чета у којој су Дабрани имали свој вод а Еминовчан свој (сваки вод је имао три десетине). Руководиоца Дабарског вода били су Јово Миливојша, звани Зовика и неки Пашајлија, којем су име заборавили.

Устаници су у завршним борбама, током 1878. године доживјели војнички пораз, узрокован споразумом између Аустроугарске и Турске, те су Аустроугари пустили преко своје територије Турску војску, која је зашла иза леђа устаника и у изненадном нападу истима нанијела значајније губитке у предјелу Црних Потока. Након ових дешавања, дошло је до мањих, спорадичних борби између појединих устаника и башибозука у времену од јула до октобра 1878. године.