english            руски            грчки
Istorija.
Расељени Дабрани

ИЗАЗОВИ НАШЕГ ВРЕМЕНА
Егзодус српског народа из села Дабар 10. октобра 1995. године

Драго Марјановић, у Приједору, 05.08.1998.

Гдје су данас – Дабрани?

Рођен сам на овој груди дабарске земље прије 74 године, ту сам искорачио прве кораке и провео дјетињство, ту сам растао, да бих пуних седам деценија био ту, на родној груди своје земље, на Ћосића главици, испод Рујна, са које бих повремено одлазио и повраћао се, градећи и радећи, све до оног кобног - ЦРНОГ- уторка, 10. октобра 1995. године...

Тога уторка наш Дабар и његови становници доживјели су један од највећих егзодуса и трагедија, убиљежених у историју српског народа... Сви покретни Дабрани су тога дана, изузев неколико непокретних појединаца, напустили свој Дабар, родну груду земље и своја вјековна огњишта на којима су ватре горјеле више стољећа... Овај егзодус Дабранима се догодио изненада, под пријетњом више силе да се склањају живе главе...

Виша сила су биле муслиманске војне јединице – „аскери“ Петог корпуса, предвођене генералом Дудаковићем, које су наступале преко нашег легендарног Грмеча, Градине, Косе, Мрежнице и осталих превоја источног дијела Подгрмеча...

Становници Дабра су у тој великој невољи имали, само два излаза: Први - правац кретања на исток, цестом која води за Сански Мост, други - пут који води преко Умаца из Грдановаца, ка Каменграду и Хусимовцима, сврставајући се у колону осталих избјеглица подгрмечких села и грађана Санског Моста, бјежећи сви скупа, главом без обзира, низводно ријеком Сане, према Приједору, Бањој Луци, Прњавору, Дервенти и даље, преко ријеке Саве, у Србију, Банат и Војводину, па и даље, широм цијелог свијета...

Дабар је тога дана остао пуст, без својих вјековних становника, изузев што је по њему остала - сва жива стока, препуштена сама себи, на милост и немилост, лутајући жедна и гладна, чекајући нове власнике, а то су били муслимански „аскери“, који су сву стоку наредних дана покупили и присвојили, као ратни плијен, боље речено, као пљачку.

Од 515 домаћинстава у Дабру је остао велики сточни фонд. Посебно треба истаћи да је била јесен и да је свако дабарско домаћинство имало ухрањено по једну или више свиња, што је за нас Србе био обичај. Пошто су биле угојене и дебеле, те их је било тешко транспортовати, стога су у највећем броју остале у свињцима (оборима), препуштене на милост и немилост саме себи, чекајући нове власнике, а то су били муслимани, који свиње мрзе највише од све стоке.

По причању Срба затечених и заробљених у Санском Мосту, муслимани се, без обзира на то што не једу свињетину, нису либили да све опљачкане свиње транспортују у сабирни центар Санског Моста и трампе са Хрватима за браветину и говедину, килограм за килограм (1:1). Тако је сточни фонд Дабра, као и цијелог Подгрмеча и осталих српских села, завршио у босанском лонцу.

Средином октобра 1995. године, Дабар је, као и остала сусједна подгрмечка српска села, био у пламену. Горјело је све што је горјети могло. Над Дабром и осталим селима Подгрмеча могли су се голим оком видјети црни облаци дима и са удаљености од преко 50 километара ваздушне линије. Ове призоре су свакодневно гледали становници поткозарских села и са Козаре. Свакако, ватре су потпаљене вандалском муслиманском руком, српског вјековног непријатеља.

Тако то бива гдје владају вандализам и виша сила, мимо свих закона и норми људског понашања, гдје је морал пао испод нуле. Србима се и овог пута, без најаве, што је на неки начин и „нормално“, враћало зло за добро. на да све прљав, да било са које стране он долазио...

Овдје се не треба либити и устручавати, па не рећи праву истину која се догодила у овом прљавом рату, који је трајао непуне четири године на овим просторима наше несрећне Босне, између сва три народа...

Тачно је и то да су челници СДА, СДС-а и ХДЗ-а, од сва три народа били надојени великим набојем национализма и шовинизма, те стога несвјесно угазили у прљаву работу, изабрали опцију силе и рата, који им није донио ништа доброга и корисног, осим ЗЛА, пакости, мржње, биједе, па и великих жртава, као и штета нанесених рушењем људских добара, код свих народа у БиХ, без и најмање разлога...

Чињенице говоре и очивидно је: сва три народа су, беспотребно, изгубила на десетине хиљада људских глава, стекли на десетине хиљада инвалидних лица, остали без десетина хиљада порушених кућа, помоћних објеката и станова, као и огромног индустријског потенцијала и инфраструктуре. У том прљавом рату, уништена су огромна народна добра непроцјењиве вриједности, а која су стекле поштеним радом људске руке за непуних педесет година у слободи од 1945. до 1991. године. Куд год се човјек окрене, на све четири стране свијета, видјеће све сама згаришта, зло и само зло, да црње не може бити, нити је било у последњим стољећима на свим просторима Босне...

Очигледно је сваком поштеном и реалном грађанину ове наше, некад лијепе, а сада несрећне и до темеља порушене Босне, што знају и птице на грани, да смо овим прљавим вандализмом, сви до једнога губитници, док нико није добитник, изузев неких појединаца и групица, ратних профитера, по оној народној: „неком рат, а неком брат“. Кад се све сабере и одузме, и остао нам је међу сва три народа дубоки ЈАЗ МРЖЊЕ и неповјерења, као и неслоге, јер ратне РАНЕ су дубоке и тешке, а и споро зарастају и треба да протекне много воде и времена, да коначно зацијеле. (Велики националистички отрови су насијани, густо су никли и пустили дубоке корјене.).

Истини за вољу, треба рећи и то да је већина грађана БиХ остала да трпи, у биједи, сиромашлуку и немаштини. Већина избјеглица из сва три народа су без крова над главом, чакајући неку, народну милостињу, која се не назире у скорија времена. То говоре чињенице, које су свакодневно присутне међу нама. Прошле су три непуне године како су престала ратна дејства, а грађани сва три народа су се почели да тријезне, али, како видимо, са великим закашњењем, које ће им увелико успорити бржу динамику обнове и развоја, а и поновног стварања међусобног повјерења једних према другима.

Све тужно, ружно и прљаво што је урађено, непобитно је, јер све има своје ЦРНЕ трагове, који се не могу тако лако избрисати и сакрити, по оној народној изреци: „Ако лаже коза, не лаже рог“. Кад бих се ја питао, као што се не питам, ако се слободно може рећи, ја бих за све урађено у претходном прљавом рату предложио једну скромну оцјену: у овом босанском (заједничком) „врзином колу“, које је играло непуне четири године уз исту тамбуру и са истом мелодијом, нико од челника - коловођа не може тражити изузеће, нити може бити изузет, ни невин. Нормално, оцјена припада свима скупа подједнако – минус (1). Ове оцјене им припадају зато што су коловође: СДА,СДС-а и ХДЗ-а послове одрађивали заједнички, нестручно и неквалитетно, наносећи огромне жртве и штете своме властитом народу, које им неће никад опростити.

Прошле су три непуне године од када су умукле топовске салве и митраљески рафали. Наш Дабар је наочиглед свих нас потпуно замро, опљачкан, порушен и попаљен, зарастао у коров, препуштен сам себи и зубу времена у којем нема ништа живо, па чак ни оних најмањих птица: жујица, врабаца, косова и других живих бића , док Дабрани чезну у туђини.

Дабру мој, умиру твоја љепота и твоја доброта...

Дабру мој, земљо рођена, много тога ми је остало у лијепим сјећањима, боравећи у теби пуних седам деценија, зато се тешко у тренутку могу сјетити и побројати све твоје врлине, доброте и љепоте...

Дабру мој, земљо рођена, стално о теби сањам, сјећајући се твојих плодних ораница, ливада, шума, брежуљака, долина, пропланака и рујанских пашњака...

Дабру мој, земљо рођена, сјећам се твојих путева, твојих стаза и богаза, по којима сам стотине и стотине пута пролазио, торбе и вреће на својим леђима носио, с коњима и пуним џаковима жита на самарима у дабарске млине односио, са дрвеним вучијама с дабарског врела љети воду кући носио, с бијелцима коњима на колима жито, сијено, кукуруз, дрва и све остало кући на Ћосића главицу довозио...

Дабру мој, земљо рођена, о теби толико укратко у овим лијепим и добрим временима, о племенитим твојим врлинама, и мојим сањарењима, овог пута желећи да се осврним на ону другу страну, ЦРНУ, ТУЖНУ, РУЖНУ и ратну, коју по први пут у двадесетом вијеку доживљаваш, трпиш и тешко подносиш, што ти се то тако никад није догодило и силом наметнуло у претходним стољећима... Дабру мој, земљо рођена, ниси сам, с тобом је у тузи и црнини цијели наш Подгрмеч и његових више од педесет села, питомих и плодних, равних теби, с истом сликом и (не)приликом...

Дабру мој, земљо рођена, остао си далеко у сјени хоризонта, на западним границама својих пропланака, сакривен од ока, пуст без својих становника, рањен дубоко у срцу и души, препуштен на милост и немилост наших вјековних непријатеља...

Дабру мој, земљо рођена, остао си неузоран и непосијан, без својих ратара, копача, косача и жеталаца, без пјесме косачке и жеталачке дјевојачке...

Дабру мој, земљо рођена, у сјенци прошлости живе твоја сјећања, сијела и прела, весели смијех момака и дјевојака, давно прошлих славља и пирова, умире твоја љепота и твоја доброта, док ти тугујеш, плачеш и само плачеш, чезнући за својим вјековним становницима који су те напустили под пријетњом више силе, бјежећи и склањајући живе главе широм цијелог свијета ...

Дабру мој, земљо рођена, остали су ти пусти воћњаци, њиве и пропланци, без буке волова, рике крава, блеке оваца, кукурикања пијетлова, без лавежи паса, без радосне пјесме дјевојачке и фруле чобанске, да пуст и чемеран чекаш нови дан без свега свога, па и без свога „ЈА“...

Дабру мој, земљо рођена, срце и душо ДАБАРЧАНА, ране су ти дубоке и непреболне, вјечно урезане у срца твојих синова и кћери, док ти вјечно тугујеш, живјећи за оно сутра...

Дабру мој, земљо рођена, у теби изумире живот, нама свима наочиглед, а над нашим Дабром и Подгрмечом остале су оне исте свијетле звијезде и нема ко да их броји, и да им се радује...

У теби нема ко да сањари и живот својим причама уљепшава...

Дабру мој, земљо рођена, не зна се чији си и чији ћеш бити, нити си царски нити спахијски, остао си пуст, без и једног свог орача и копача...

Дабру мој, земљо рођена, на твом тлу су се укрштала многа копља, твојим стазама и богазама су крочиле многе војске, вођене светом храброшћу или издајничком злобом, али ти си остајао свој на своме, као вјековни изданак...

Дабру мој, земљо рођена, мргудни Грмеч ти је увијек био витез заштитник, штитећи се од многих освајачких хорди, туђинских похода, издајничких чизама, па и од турских аскера, али овог пута старина ГРМЕЧ је поклекнуо, издао своју дјецу, порушио свето тло и оставио само неостварене снове...

Дабру мој, земљо рођена, сад си заиста на трагичан начин остао само пусто ДНО, без ичега свога...

Дабру мој, земљо рођена, ниси сам у тузи и невољи остао усамљен, на тим просторима имаш цијели Подгрмеч, па и Босанску Крајину, тугујте скупа заједно, док вам је суђено...

Дабру мој, земљо рођена, у овим тешким и трагичним временима, остало ти је само једно: да плачеш и само плачеш за својим вјековним становницима који су те напустили 10. октобра 1995. године, друге ти нема, плачи и само плачи до миле воље, то ти је само од свега остало, од твоје љепоте и твоје доброте...

Дабру мој, земљо рођена, кад си на трагичан начин остао без својих вјековних становника, тако ти је порушено и спаљено 515 кућа и још толико два пута, и више помоћних објеката од вандалске муслиманске руке, вјековног непријатеља...

Дабру мој, земљо рођена, да не би дошло до коначног заборава, потрудио сам се у границама својих могућности да сачиним списак од једанаест заселака мојих Дабрана који су имали своје властите куће 10. 10. 1995. године, у селу ДАБРУ.

Ово чиним ради тога, да би младе, долазеће генерације могле преносити с кољена на кољено, ко су и одакле су. Тако би племена села Дабар имала дуже родбинске и комшијске везе у наредним временима и деценијама.

Велик број Дабрана се силом прилика, као изгнаник - избјеглица приклонио гдје је ко стигао. Једни су се смјестли привремено, док су се други закућили за стално, купујући и градећи куће у новим срединама: у Приједору и око њега, у Б. Луци и око ње, у новој Тополи у Градишци и око ње, у Прњавору, Дервенти и многим другим мјестима широм наше Републике Српске. Преко ријеке Саве су многи прешли у Србију: у Војводину - Банат, гдје су се и настанили: у Инђији, у С. Пазови, у Н. Пазови, у Земуну и Батајници, у Београду и многим другим мјестима широм Србије и Војводине.

Ово сам урадио из чистог задовољства и љубави према свом родном Дабру и његовим становницима, са којима сам провео пуних седам деценија живота, службујући, радећи и градећи, све до 10. октобра 1995. године. С временом, и поред усменог преношења са генерације на генерацију, уколико се не би нешто од тога написало, губили би се трагови, не би се могло знати ни о садашњим генерацијама. Мислим да је добро да се и на овај начин забиљежи понешто од тога што се зна, да би се код садашњих генерација сачувало нешто о свом поријеклу и родном крају села ДАБРА код Санског Моста.

Овим путем се захваљујем на давању података по засеоцима: Пилиповић Марку, Марјановић Пери, Илић Стојану, Марјановић Љуби, Милинковић Петри и Милану, Кондић Сими (дабарском свецу), Вукић Милошу, Ољачи Жарку и многим другим Дабранима...

Овим путем бих замолио све своје Дабране да без и најмањег устручавања и замјерки ставе благовремене примједбе, било да је неко омашком испуштен из овога списка, или коју другу примједбу, хоћу рећи и на текст који је уводни дио о егзодусу и трагедији Дабра и његових становника.

Прочитајте и преузмите списак домаћинстава села Дабра по засеоцима на 10. октобра 1995. године.