english            руски            грчки
Istorija.
Окупација 1878. године

На пораз устанка босанских кметова 1875-78, пресудно су утицали међународни фактори:

- Споразум Русије и Аустр-Угарске од 12. маја. 1876. године (тзв. „Берлински меморандум“

- чињеница „да је устанак престао да буде револуција и свео се на обичан стратешки додатак српских и руских војних акција … на истоку“

- тајним договор Аустро-Угарског и Руског цара у Рајхштату, 8,јула 1876. године, највећи дио Босне и Херцеговине се уступа Аустро-Угарској

- нови тајни уговор измећу Русије и Аустро-Угарске, од 15. јануара 1877. године, потписан у Будимпешти, којим се Аустро-Угарска обавезује на окупацију БиХ, изузев територије између Србије и Црне Горе.

- Санстефански уговор од 3.марта 1878. године којим је предвиђена аутономија БиХ, с чиме се Аустро-Угарска није сложила

- Берлински конгрес јуна 1878. године, на којем је Аустро-Угарска добила дозволу да окупира БиХ

Аустро-Угарска је започела окупацију БиХ 29. јула 1878. године, под командом маршала Јосипа Филиповића. Муслиманске јединице нису биле сагласне окупацији, па су пружале оружани отпор Аустро-Угарским јединицама, у Маглају, Добоју, Грачаници, Мркоњић Граду, Јајцу, Жепчу, Доњој Тузли, Брчком, Читлуку, Стоцу, Ливну, Какњу, Високом и Сарајеву. Муслиманске јединице су биле под воћством Хаџи Лоје, Салих-ефендије и других муслиманских првака.

Борбама у Крајини завршена је окупација БиХ. Дана 8. септембра 1878. године и Сански Мост и околина је окупирана од стране Аустро-Угарске државе. Бања Лука је без борби заузета 31. јула 1878. године, а Муслимани под вођством Хасан-бега Чекића упали су у њу и 14. августа напали утаборене војнике, посаду у тврђави Кастел и војну болницу. Хасан – бег Чекић је тада командовао са 2-3000 устаника, од којих је у тој борби је пало до 100 устаника. Окупационе трупе имале су 46 мртвих, 117 рањених и 8 заробљених.

Под Аустро-Угарском окупацијом Босна и Херцеговина је провела период од 1878. до 1918. године. Власт је у то вријеме спровела нову административну подјелу окупираних покрајина на котаре (срезове) и округе, пришла организовању оружничких постаја (жандармеријских станица) и попису становништва.

Након неопходних припрема Аустро-Угарска је 16. јуна 1879. године извршила попис становништва и кућа, из којег се види да је старомајдански мудирлук из турског доба постао котар Сански Мост са 59 џемата, који су обухватали 78 села, једним трговиштем (Сански Мост) и и једним градом (Стари Мајдан). Сански котар је тада имао 3088 кућа с 3246 станова и 18831 становником, од којих је 10 285 мушких (54,7%) и 8 546 женских (45,3%). Национална структура становништва је била слиједећа: Срба 11 058 или 58,7 %, Муслимана 6 060 или 32 % и Хрвата 1 713 или 9,3 %. Јевреја тада није било у санском котару.

Када је у питању попис становништва на подручју општине Сански Мост, може се констатовати да је први попис обављен, односно постоје први писани записи, 1865. године, када су пописиване само мушке главе. Подаци говоре да је у Санском Мосту живјело српско, муслиманско и хрватско становништво.

Дабар и Умци су, без Ђедоваче и Грдановаца, према попису од 16. јуна 1879. године имали 163 куће, исто толико домаћинстава, 543 мушких, 431 женских становника или укупно 974 становника. Ђедовача и Грдановци су имали 51 кућу, исто толико домаћинстава, 162 мушких, 132 женских или укупно 294 становника.

Трећи Аустро-Угарски попис, извршен 22. априла 1895. године, дао је потпунији преглед социјалне структуре становништва по селима. Он показује да се тадашњи сански котар административно подијелио на општине и џемате. Сански Мост је имао статус градске општине, а Стари Мајдан општине трговишта, док су џемати обухватали групе села и у ставри имали статус сеоских општина. Џемат Дабар је обухватао села: Дабар (засеоци: Брајић Таван, Бранковићи, Црна Вода, Црномарковићи, До, Илићи, Кондићи, Милинковићи, Миљуши, Мрежница, Поповића Брдо, Рујан, Варош и Вокићи), Клијевци (засеоци: Дабрић, Главица, Кљевци, Малован, Сањани) и Умци (засеоци: Клепићи и Умци).

Задњи Аустро-Угарски попис је био детаљнији, дао је податке о струкама (професијама) становништва, и сл. радним активностима (чак су били пописивани и слијепи мушки/женски). Тако нпр. из података је видљиво да је у Санском Мосту био један љекар већ од 1879. године (1897. године др Бернард Полачек, 1910. године др Јохан Кудас, а прва апотека је отворена тек 1911. године (Моритз Киртнер).

У Санском Мосту је тада био Штаб 2. пољског батаљона 73. пјешадијске пуковније са 8. четом и митраљеским одјељењем, док су остале чете батаљона биле у Петровцу (5. чета), у Бихаћу (6.чета) и Бањој Луци (7.чета). Оружничке станице су биле у Санском Мосту, Лушци Паланци, Старом Мајдану, Будимлић Јапри, и Врхпољу, а припадале су оружничком воду у Босанској Крупи. У Санском Мосту је био и војно-поштански уред/канцеларија.

Привредне активности, трговине и занати

Крајем 19. и почетком 20. вијека отворен је већи број трговина и занатских радњи у Санском Мосту. У то вријеме, на подручју Старог Мајдана радиле се двије талионице за жељезну руду и виђе мањих гвожђара (ковница). Жељезна руда се и тада вадила на примитиван начин, копањем рупа као бунара. Руда се копала будацима и вадила помоћу плетених сепета, које и данас због своје тадашње намјене многи зову и „рудњаци“. Жељезо је било веома доброг квалитета и из тих разлога и много тражено, јер се од њега углавном радило оружје. Ради производње жељеза из жељезне руде за топљење су кориштене велике количине дрвета (односно дрвеног угља - ћумура), те су у то вријеме и многе шуме посјечене.

Жељезо, као и остала роба, са којом се трговало и која је продавана даље, углавном је транспортована лађама. Ријека Сана је била пловна, а у вријеме турске владавине није се улагало у путеве, те су они били лоши за транспорт било каквих роба. Лађама се роба превозила до Уне, Саве и Дунава. Лађе су биле носивости 30-40 тона, па чак и више. Лађе су имали: Перо Делић (касније син му Јово), Лука Тошић, Симо Зурнић, Хасн-бег Чекић и Васо Стојановић, док је Хаџи Хусеин Кљунић имао три лађе. Миле Адамовић, син Саве Адамовића из Старог Мајдана имао је лађу, коју је продао прије 1871. године Сими Зурнићу. Пристаниште лађа било је на десној обали Сане на мјесту званом Кереп, а Делићи су своју лађу везали на мјесту које се данас зове Делића брод.

Делић је својом лађом превозио терет од 30 тона до Сиска за мјесец дана, а од Сиска терет од 15 тона за потребе санских трговаца. Лађе су низводно пловиле помоћу весала и снагом тока воде, а узводно су биле вучене помоћу конопаца које су вукли лађари, звани „галијаши“, 10 – 12 јаких људи.

Лађама из Санског Моста и Старог Мајдана извожена је зоб, сува шљива, ораси, суво месо, кожа, жељезне полуге, дрвена грађа, алкохол и сл. а довожена колонијална роба бибер цријеп, земљано посуђе из Јасеновца, а за сушних година кукуруз и просо. Изградњом жељезничких пруга, најприје од Волиње (Суње) преко Б. Новог и Приједора кроз Сански Мост до Срнетице и даље за Дрвар, односно Јајце, лађе су изгубиле на свом значају у превозу роба (биле су преспоре и прескупе).

Политичка и културна активност

Петар Кочић, књижевник, и Коста Мајкић, публициста, у јесен 1906. године су започели припреме за издавање листа „Отаџбина“ и у ту акцију су се укључили и бројни Сањани, Срби. Међу њима су најзначајнију улогу имали браћа Тодор Тоде и Јово Гавре Поповића. Петар Кочић је био главни, а Васо Кондић одговорни уредник листа. Први број „Отаџбине“ је изашао 28.јуна 1907. године, али је одмах заплијењен од стране тадашње власти, те су услиједиле глобе, хапшења и прогањања оних који су читали лист. Помињу се: Јово Милинковић, Риљо Павловић, Светозар Ћулибрковић, Драгутин Стојановић, Раде Додиг и Светозар Ћургуз, од неких који су подржавали издавање листа „Отаџбина“.

Тодор и Јово Г. Поповић су синови Гавре Поповића, трговца из Санског Моста (1830-1895), који је био под снажним утицајем Гавре Вучковића – Крајишника и његов блиски сарадник. Поповићи су у Сански Мост преселили из Дабра и у њиховој кући било је доста литерарних радова Васе Пелагића, као и књижевних дјела и многих других писаца. Своју дјецу школовао је у Грацу, Скопљу, Солуну, Сарајеву и Београду.
Млађи син Гавре Поповића, Јово, рођен је 1886. године у Санском Мосту. Основну школу завршио је у Санском Мосту, а даље школовање у Скопљу, Солуну и Београду. Писао је пјесме и највише волио Војислава Илића и Ђуру Јакшића. У својим пјесмама Јово Поповић опјевава дане робовања, патње и мучеништва нашег народа на чистом и свјежем народном језику, али у пјесмама су истовремено и позиви и подстицања за борбу и „тргање ропског јарма“.

Због своје мисли, свога дјела и позива за борбу био је прогањан од стране тадашње Аустро-Угарске власти. Тешко болестан, од туберколозе коју је добио због тамновања у затвору, Јово је умро у 22 години живота, тј. 15. септембра 1907. године у родној кући у Санском Мосту. Сахрани су присуствовали многи људи из цијеле Босанске Крајине, а посмртно слово су држали Светозар Ћулибрковић (Ћулибрк), учитељ и Петар Кочић, који је измећу осталог рекао: „и мртав Јово Г. Поповић дрмуса непробуђеним народним савјестима“.

Тодор Г. Поповић је на Изборној скупштини изабран за народног посланика, од стране 5 000 бирача из Санског Моста, и био је активан у политичком животу све до ослобођења земље од Аустро-Угарске окупације и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је члан Демократске странке у БиХ. Тодор Поповић умро је 23.јуна 1927. године у Добоју, у који се био преселио и развио трговину мјешовите робе и складиште петролеума и бензина марке Schell (јер су му у Добоју живјеле сестре Јока Дракулић и Јулка Срдић).

Везе Сањана са припадницима „Младе Босне“ – револуционарног покрета који се развио око 1908. године биле су сталне. Из ове организације били су и атентатори на Аустро-Угарског пријестолонасљедника Фердинанда. Симо Миљуш из Лушци Паланке био је нераздвојни друг Гаврила Принципа, Недељка Чубриловића, Данила Илића и осталих истакнутих младобосанаца. Гаврило Принцип и Симо Миљуш су били добровољци у српској војсци у балканском рату 1912. и 1913. године (Први и Други Балкански рат). Дана 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем у Фердинанда означио крај Аустро-Угарске окупације БиХ. Симо Миљуш ће годинама послије тог рата постати истакнути револуционар и функционер Комунистичке партије Југославије.

Раднички покрет у срезу Сански Мост је дјеловао и имао први задатак да скрати радно вријеме, које је било од 12-14 часова дневно, неријетко и 17 часова, на 10 часова. Највећи број радника радио је у фирми „Штајнбајс“, аустријска фирма која се бавила екслоатацијом шуме Грмеча. Шума је сјечена изнад Саничке долине, балвани довлачени до ријеке Санице и водом транспортовани, уз помоћ радника са обале, до села Чапље, односно до ушћа ријеке Дабар у ријеку Сану, гдје је било сплавиште. Педесетак сплавара и помоћних радника (према неким подацима и стотињак) Фирме Штајнбајс је штрајковало, тражећи боље услове рада и веће плате, што су дијелом и успјели остварити у преговорима са представницима послодавца. Раднички покрет, након ових дешавања није се значајније развијао у Санском Мосту.

Борба Срба за вјерско-просвјетну аутономију

У прокламацији уз окупацију БиХ, Аустро-Угарска је 1879. године најавила једнако право за све по закону, али је одмах својим поступцима, а нарочито њени војни и политички представници у БиХ, започела са прогоном Срба.

Власт се, са једне стране, незаконито и безобзирно мијешала у управу православне митрополије, конзисторије, богословије, као и у рад српско-православних основних школа, а са друге стране, свестрано подржавала пропаганду римокаталичке цркве. Све је чињено да се сруши и угуши национална свијест Срба у БиХ.

Када је терор постао неподношљив, 24 српско-православне општине су 1893. године опуномоћиле своје опредставнике да предају петицију босанској влади. Том петицијом започела је вјерско-просвјетна борба Срба у БиХ. У тој борби имали су значајну улогу Срби из Санског Моста и околине. Ристо - Риљо Павловић из Санског Моста је потписао меморандум за црквено-школску општину Сански Мост. Ристо је имао значајну улогу у дуготрајној борби против Калајевог режима. У Санском Мосту је дјеловало мјесно пјевачко друштво „Побратимство“ око којег се развила значајна културно-просвјетна и политичка активност Срба. Такође је дјеловало и „Српско занатлијско тамбурашко друштво“. На Првој српској ђачкој забави, организованој у корист „Просвјете“ (друштва за потпомагање Срба ђака из БиХ), одржане 20. августа 1904. године, говорио је Васо Глушац, који је том приликом између осталог рекао:

„на жалост ми Срби у овим крајевима немамо још толико својих просвијећених синова, који би могли и знали наш мили народ подићи до толиког ступња просвјете, на којем ступњу стоје други европски народи. А то нам је од пријеке потребе, ако хоћемо да нашу српску народност одржимо, јер овај вијек и будући вијекови није нити ће бити вијекови борбе мачем и ханџарем, већ вијекови борбе пером, књигом, знањем и умјењем“.

Школство за вријеме Аустро-Угарске

Аустро-Угарска је на санском подручју затекла само двије школе, обје српско-православне: у Старом Мајдану, отворену још 1854. године и у Санском Мосту, отворену 1872. године, које су радиле до 1914. године. За 40 година Аустро-Угарске владавине, отворено је само 8 државних комуналних школа у Санском Мосту (1886), Старом Мајдану (1886), Лушци Паланци (1899), сасини (1907), Будимлић Јапри (1909), Мајкић Јапри (1910), Старој Ријеци (1910) и Расавцима (1914) године. У ово вријеме, уз већ постојеће, отворене су још двије српско-православне школе: у Дабру (1907) и Еминовцима (1913) године. На отварању школе у Еминовцима радио је Светозар Ћулибрковић (Ћулибрк).

Положај Срба, почетком Првог свјетског рата нападoм, Аустро-Угарске на Србију

Већ у љето 1914. године, нагло се погоршао положај Срба, јер су власти почеле са хапшењем виђенијих Срба и просрпски орјентисаних Муслимана по читавој БиХ, па и у Санском Мосту.

Најприје су ухапслили Бошка Маринковића, па брата му старијег Јову и студента Чеду Кокановића. Одвели су их у Бихаћ и затворили у Кулу, у којој је било још затворених Срба. Власти су све затворенике из Бихаћа, почетком 1915. године, преко Сегедина пребацили у Арад. Логор је био у подземној тврђави, појавила се болест тифус и око 2 200 Срба и један број Муслимана је укупно умрло у том логору, у којем је било заточено око 5 500 интернираца. У том логору је било 13 Сањана, умрло их је 5, међу којима и 4 свештеника: Лазар Ћулибрк (парох Еминовачки, умро 12. марта 1915. године), Милан Пејић (парох Еминовачки који је наслиједио претходног, али је и он убрзо отјеран у Арад, умро 17.10. 1918. године), Коста Мајсторовић, парох Липнички (умро 6.10. 1918. године) и Ђорђе Марчетић, парох Хадровачки (умро 15.11.1918. године), док је на путу умро Милић Цветићанин (до Арада или када се враћао кући).

Позната имена интернираца:

из Санског Моста: Бошко Маринковић, ђак, Јово Маринковић, трговац, Вид Мијатовић, трговац, Богдан Мутић, учитељ.

из Старог Мајдана: Чедо Кокановић, студент, Светозар Давидовић, свештеник.

из Лушци Паланке: Симо Миљуш, ђак, Ђуро Марјановић, свештеник.

из Липника: Коста Мајсторовић, свештеник.

из Еминоваца: Лазар Ћулибрк, свештеник.

из Томине: Ђуро Грбић, свештеник и Миле Цвијетичанин.